Stigle je vreme kada autohtono, naše, domaće, lokalno postaje važno, vredno. Dug je bio period nameta, uspona i padova i evo nas, čini se, opet na početku. I koliko god naša istorija i tradicija vinarstva i vinogradarstva bila duga, izgubila se u jednom delu naših života. Na svu sreću, danas je ponovo sa ponosom ističemo, ali najvažnije je činjenica što autohtonost i domaće, lokalno postaje predmet dubljih istraživanja radi boljih i kvalitetnijih rezultata i prepoznatljivosti.

Danas kad se ističu mnoge domaće sorte ne pravi se razlika između novostvorenih i autohtonih, iako razlika svakako postoji. Naime, autohtono znači nešto samoniklo na tlu za koje se vezuje. Kad je u pitanju naša zemlja, najviše se ističe prokupac i tamjanika. Dakle, to su sorte koje su se vekovima gajile i nalazile na našim prostorima i rado se spominju u istorijskim spisima pod različitim imenima, a danas zadovoljavaju zahtevan kvalitet. Sa druge strane, zbog lošeg kvaliteta mnogih, nekad gajenih sorti na prostorima Vojvodine, grupa profesora i stručnjaka je još davnih 70-tih godina započela sa istraživanjem. Cilj je bio jedinstven – stvoriti sorte grožđa koje će iskazati teroar i kvalitet. Sve je bilo vredno čekati. Mada su neke sorte priznate još sredinom 80-tih godina, tek sad raste interesovanje za iste. Zašto je to tako, najbolje svedoče vinari koji nisu imali jasne rezultate o tome kako se pojedine sorte ponašaju tokom prerade, čuvanja i sl. Tako su prošle decenije da bi se iskazala želja i zainteresovanost enologa, porizvođača da pokušaju i rizikuju, pa kako bude. I evo, na scenu su stupili i rezultati mnogih novostvorenih sorti, koje su potrošači raširenih ruku dočekali.

Za strance, autohtono, lokalno, domaće prvo je što žele da probaju. Što je najvažnije, oni se vraćaju, i žele još. Sorte poput sile, petre, neoplante najviše su osvojile publiku. Na njima se i dalje radi, istražuje, a posebnost se pridaje crnoj sorti probus za koju svi mi koji znamo šta se nalazi u osnovi, verujemo da će biti domaći kaberne sovinjon, pa i bolje.
Tu su i sorte o kojima se još sa rezervom govori, a još manje sadi. Sorte pogodne za integralnu i organsku proizvodnju grožđa, panonija, petka, morava samo su neke koje su se pokazale i u vinima i u vinogradima. I već sada se vijore na mnogim vinskim policama, ali još uvek nedovoljno poznate. Sorte koje zbog svoje otpornosti, imaju mogućnost da budu gajene sa minimalnom ili gotovo bez zaštite, retko se gaje, ali su prisutne.

I kada se završi hvala, degustacija čini se da se najmanje pominju oni najzaslužniji za njihovo stvaranje i postojanje. Mnogi već odavno nisu među nama, ali oni koji su tu, dr. Vlada Kovač i prof.dr. Petar Cindrić još uvek su naši savetnici čija su iskustva i znanja neprocenjiva.